Надежда Петровић живот је поклонила Србији, а њено писмо породици након Мачковог камена и данас буди понос и сузе

Надежда Петровић

Речи славне сликарке о страдању српског народа више до сто година важе за најбољи приказ патње кроз коју су прошли наши храбри ратници!

Много је жена које су својим способностима, снагом, хуманошћу и умом обележиле српску историју. Међу таквим хероинама које су задужиле Србију налази се и Надежда Петровић, најзначајни српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века. Од њене преране смрти од тифуса, у ваљевској болници, током Првог светског рата 1915. године прошла је тачно 102 година.

Сликарка чије је срце припадало Србији

Надежда је рођена 12. октобра 1873. године. Као изузетно талентована и запажена сликарка своју прву самосталну изложбу имала је већ 1900. године у Београду. Три године касније, 26. августа 1903. године са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.

Сем што је била истакнута сликарка и хуманиста, Надеждино срце припадало је Србији. Подстакнута својом љубављу према домовини, ова српска хероина прикључује се српској војсци у Првом светском рату као болничарка.

Након за многе неочекиваног успеха Срба у Церској бици у августу 1914. године, аустроугарска војска кренула је у крволочну офанзиву.

Пред најездом непријатеља српска војска је морала да се хитно повлачи из Срема. С Аустроугарима се сукобила у тешкој бици код Мачковог Камена где је Надежда Петровић учествовала као болничарка.

Надежда је као болничарка на фронту била очевидац великих српских страдања. Иако позната као храбра жена која је све подносила стоички, битка на Мачковом камену ју је страшно погодила.

Рањеника као што рекох, имали смо на 4000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели 20 официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена – писала је сликарка својој породици септембра 1914. године.

У истом писму Надежда препричава и догађај који је назвала најтежим тренутком у животу.

Када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, не могући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: “Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше”.

Кроз сузе јаукнух: “Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију. Тренуци су били доиста страшни” – записала је Надежда у свом писму.

И победа је на крају дошла. Пуне четири године касније, 1918. године Србија је из Првог светског рата изашла као победник. Ипак, цена те победе била је страшна – заувек су нестали преко 1.200.000 војника и цивила или скоро трећина становништва.

Један од изгубљених живота био је и онај Надежде Петровић – славна сликарка преминула је 3. априла 1915 године у својој четрдесет и другој години од пегавог тифуса који је добила добровољно негујући заражене у ваљевској болници.