Херојска погибија браће Рибникар, оснивача Политике

Браћа Рибникар

Гробни белег капетана Владислава Рибникара у Осечанској варошици Пецкој и његовог млађег брата капетана Дарка Рибникара у крупањској варошици Белој Цркви — опомиње и подсећа на јуначке синове српске којих је било и биће…

По давнашњем казивању маторог Милорада Панића са окућницом на левој страни асфалтног пута Пецка — Љубовија, тачније на вису Прослоп на којем га је деведесетих година убио гром, који је у младости био тобџија у војсци краља Александра Карађорђевића и због чега је носио надимак Топ, записујем:
„Током аустроугарске офанзиве на западну Србију у јесен 1914. године, док су вођене крваве борбе на Гучеву, Мачковом камену, Кошутњој стопи и Петриној стени, када већ беше пао Крупањ и када је небројена армада добро наоружаних непријатељских солдата већ потискивала нашу војску ка Прослопу и Тисовику, односно венцем ваљевских планина ка Колубари, резервни капетан прве класе, оснивач и први уредник листа „Политика“ Владислав Рибникар, чији је рођени брат Дарко био у српској војсци која је тих дана држала недалеку Белу Цркву, командовао је српском војском у страхотним борбама које су вођене око Петрине стене.

Тих дана аустроугарски „купусари“ већ беше стигли на поголему западну зараван подно Петрине стене, прекривену раскомаданим трупинама својих солдата. Укопавали су ту траншеје за војску и артиљерију, са намером да што пре заузму вис Петрине стене и недалеки Рожањ и тако отворе себи пут ка вису Прослоп, који беше држао Љубовијски одред потпомогнут четом војника из Дринске дивизије првог позива која тада беше држала варошицу Пецку и у њој пољску болницу.

ПРЕОБУЧЕНИ ОФИЦИРИ

Током једне јесење ноћи, како ми је причао покојни отац, капетан Владислав Рибникар, добар зналац немачког језика, преобуче се у аустроугарског официра и са тројицом преобучених млађих официра сиђе северном страном са врха Петрине стене, заобиђе аустроугарске траншеје и са леђа зађе међу њихову војску. Како су у ранцима носили повезане снопиће штампиља динамита са уметнутим капислама и свезама бакарне жице, узгред разговарајући са непријатељским солдатима, они су их по помрчини постављали на одређена места и развлачили жицу. Кад су минирали складиште топовске муниције у позадини, поставили динамит под топове две батерије и између шатора официра, они су тихо као сенке отишли у ноћ, развлачећи за собом бакарну жицу са калема.

На једном безбедном и скровитом месту, у шумској шикари са северне стране са које су дошли, прикрили су се иза једне овеће стене и крајеве развучених жица повезали са детонатором, који су оставили ту, међу душмане. Како ми је казивао покојни отац, око поноћи, када се све примирило, допадоше одоздо из правца села Шљивове, уз падину стеновите северне стране, тројица наших преобучених официра и прођоше кроз цео наш транше, укопан дубоко у круг око целе заравни врха Петрине стене и шапатом обавестише остале официре, подофицире и војнике да не подижу главе преко грудобрана, јер ће сваког трена капетан Владислав Рибникар дићи целу западну зараван подно Петрас града у ваздух.

Обична војска из састава Дринске и Моравске дивизије, која тек беше стигла од Ваљева, није ни знала да су наши преобучени официри са капетаном Рибникарем били међу Поћорековим зликовцима и тамо поставили пуне ранце динамита, које ће капетан Владислав, који беше остао доле подно Петраса града, детонирати и послати „купусаре“ код Фрање Јосифа на други свет.

Неки наредници и војници су се крстили и чудили да се капетан Рибникар одлучио на то, пошто не беше инжењерац и није се бог зна шта разумео у експлозив, као ни оних тројица поручника, од којих је један био пешадинац а друга двојица из коњичког батаљона.

ИЗУЗЕТНО ХРАБАР ОФИЦИР

Неки Илија (Сарамандић) Степановић из села Осечине, наредник и инжењерац, рекне овима што су се снебивали и крстили о Влади Рибникару, да је он учен човек и да боље барата експлозивом него било који официр инжењерије, у шта је се он лично уверио када је исти тај Владислав Рибникар дигао у ваздух целу батерију брдских топова на Кајмакчалану. То су знали и многи стари војници из претходних ратова са Бугарима и Турцима, да је Рибникар био изузетно храбар и одлучан официр који се добро разумео и у друге послове који нису били у његовој надлежности.

Биће да је била прошла поноћ, кад је наједном плануло западно поље испод градине Петрас (тада су више звали Петрину стену Петрас град или градина Петрас, пошто је на самом врху и наоколо било доста остатака римског града Петраса, високих кула и бедема, али и развалина из средњег века, када је на њој био велики дворац српског властелина Радослава). Тај страхотни пламен одмах је пропратила још страхотнија грмљавина, која је у таласима потресала западно поље у подножју, док су делови раскомаданих топова, топовских чаура, запрежних кола, пушака и људских тела падали са велике висине на километар наоколо, па и на положаје наше војске укопане на градини Петраса.

Нешто после те невиђене и неслућене страхоте, како ми казивао весели отац и други његови саборци који су били у борбама од почетка до краја Првог светског рата на Швабе, па и те ноћи на Петриној стени, доста наших војника је израњављено од раскомаданих и покршених швапских скаламерија које су падале из намраченог неба заједно са ситном и хладном јесењом кишом.

У свануће, кад су наши провирили из траншеја и бацили визир долена на западно подножје градине Петрас, цела зараван беше разорана и прекривена раскомаданим телесинама швапских солдата, које су се још пушиле и шириле језив задах спрженог људског меса. Оно што је преживело подаље у позадини, беше током те ноћи избегло назад и заобишло страшну градину Петрас и избило пред наше положаје на Рожњу, где их је бројна српска војска ватром из митраљеза и топова збрисала са лица земље, да су их после наши сељани данима закопавали у дубоке гробнице по шумским ћувицима подно висоравни.

И ДАРКО И ВЛАДИСЛАВ

Неколико дана после, када је Поћорек поново заузео Мачков камен, варошицу Крупањ, Кошутњу стопу и друге важне планинске висове у Рађевини, невиђена швапска сила ударила је поново на положаје на Петриној стени, којом приликом су наши војници кренули са врха градине на јуриш, где дичног капетана Владислава Рибникара погоди картеч из топова, па га наши дигоше и изнеше назад у транше градине Петрас. Трећи дан, када је добио обавести да му је старији брат Владислав смртно рањен на Петриној стени, капетан Дарко Рибникар напусти Белу Цркву са десетином својих војника и стигне до под Петрину стену, где га у селу Шљивови, са северне стране Петрине стене, пресече рафал швапског митраљеза, одакле га његова десетина једва извуче и врати назад. Сутрадан је капетан Дарко Рибникар опојан и сахрањен са леве стране западних црквених двери, где му лепо исклесан и исписан спомен-белег и данаске стоји у гвозденој огради.

Капетан прве класе, Владислав Рибникар, јунак и херој борби на Петриној стени, умро је трећи дан потом и не знајући да му је млађи брат Дарко погинуо на петсто метара подно његовог положаја на Петрасу и да је већ сахрањен у Белој Цркви“.

Капетан Владислав Рибникар, сахрањен је на ондашњем војничком гробљу војника Моравске и Дринске дивизије, које се налазило на месту данашње Основне школе и нове цркве у варошици Пецкој, а данас је у Спомен-костурници цркве у Пецкој.

После Другог светског рата капетан Владислав Рибникар, оснивач, први уредник листа „Политике“ и јунак борби на Петриној стени, ексхумиран је и премештен у породичну гробницу у Београду, истог дана када и његов млађи брат Дарко. Гробни белег Владислава Рибникара, са епитафом и у гвозденој огради, и данас стоји у левом углу порте цркве у Пецкој, као што истоветан гробни белег са епитафом и у гвозденој огради његовог брата Дарка и данас стоји на левој страни црквених двери у Белој Цркви у Рађевини.

Посматрајући данас гробни белег капетана Владислава Рибникара у Осечанској варошици Пецкој и гробни белег његовог млађег брата капетана Дарка Рибникара у крупањској варошици Белој Цркви — чини ми се као да посматрам горњу границу коју су они повукли и својим гробовима обележили између овог о оног света.

Живан Ј. Грујичић